Slavimir Stojanović

FRAKTALNI SISTEMI U GRAFIČKOM DIZAJNU

Slavimir Stojanović, grafički dizajner, Beograd

 

 

 

Rezime: Ovaj rad se bavi istraživanjem fenomena i teorije implicitnog reda,
ukupnim poretkom stvari i njegovom povezanošću sa fraktalnim sistemima, sa osvrtom na analogiju između ovih fenomena i kreativne prakse savremenog grafičkog dizajna. Obrađuje se fenomen kreativnosti, impulsa i nagona koji nas teraju da unapređujemo poredak stvari uvek na bolje ѕa dobrobit čovečanstva i kreiranje novih i novih slika objektivne realnosti. Analizira se i umetnička praksa, kao i eksperimenti op-arta (optičke umetnosti) koja u svojoj suštini sadrži upotrebu fraktalnih sistema repeticijama primarnih formi, oblika i boja, koji su nedvosmisleno uticali na razvoj grafičkog dizajna i čija iskustva svakodnevno dožiljavamo putem savremenih vizuelnih komunikacija, bilo da su one u štampanoj ili digitalnoj formi, statične ili animirane.
Ključne reči: implicitni red, fraktali, fraktalni niz, fraktalni sistemi, grafički
dizajn, op-art (optička umetnost), kreativnost, umetnička praksa, bazični geometrijski oblici, prosti činioci, narušavanje fraktalnog niza

UVOD

Svaka kreativna osoba u savremenom svetu teži za razjašnjenjem ukupnog poretka stvari ne bi li uspela u nastojanju da svoj kreativni impuls stavi u funkciju opšteg dobra i napretka.Teorija implicitnog reda nudi platformu za razumevanje fenomena postojanja iz koje kreativne osobe mogu da izvuku analogiju sa svojim profesijama i na taj način učestvuju u mapiranju podstrukture naše objektivne realnosti.
Ukoliko polazimo od premise da osnove te podstrukture počivaju na fraktalnim sistemima, kombinovanim samosličnim beskonačnim paternima, onda možemo da pokušamo da kontrolišemo te kombinacije i stvaramo nove vrednosti.
Grafički dizajn kao disciplina ima tu prednost da je upotreba osnovnih geometrijskih oblika iz kojih se fraktali sastoje, utemeljena u njenoj osnovi.Upotreba fraktalnih nizova kao delova umetničkih dela i vizuelnih komunikacija prisutna je u ovim kreativnim praksama skoro 100 godina.
Zanimljivo je proučiti kako se kretala evolucija upotrebe fraktalnih sistema i u kolikoj meri ona, tokom celog svog razvoja, ima sličnosti koje je povezuju.
Umetnička praksa op-arta (optičke umetnosti) prva je disciplina koja se bavila paternima prostih oblika, njihovim interakcijama i gestovima narušavanja tih nizova koji su stvarali nove likovne vrednosti. Dizajn je koristio svaku priliku da ove vizuelne eksperimente stavi u funkciju svojih komercijalnih projekata, pre svega zbog svoje velike vizuelne atraktivnosti i sposobnosti privlačenja pažnje posmatrača.
U razradi teme saznaćemo kako su konkretni pojedinci iz oblasti umetnosti i dizajna ekperimentisali sa fraktalnim sistemima i nizovima, svakim svjim novim kretaivnim naporom pomerajući granice svesti posmatrača i na taj način stvarajući bolju i kompleksniju sliku ukpnog poretka stvari.
Saznaćemo takođe i nešto više o mom specifičnom kreativnom metodu Komplikuj jednostavno koji je utemeljen baš u narušavanju vizuelnog poretka stvari u cilju stvaranja novih vrednosti, uz par praktičnih primera baziranih na upotrebi fraktalnih sistema.

IMPLICITNI RED

U svojoj knjizi Celina i implicitni red (Wholeness and the Implicate Order), američki naučnik Dejvid Bom (David Bohm, 1980.) navodi da su implicitni i eksplicitni red koncepti razvijeni da bi se objasnilo bizarno ponašanje subatomskih čestica, inače teško objašnjivo kvantnom fizikom. Implicitni red predstavlja dublji, skriveni, ali suštinski red naše objektivno percipirane realnosti.
U implicitnom redu prostor i vreme nisu više dominantan faktor koji određuje i definiše odnose zavisnosti ili nezavisnosti različitih elemenata, čak šta više, moguća je potpuno drugačija vrsta bazičnih veza između elemenata, iz kojih su naša uobičajena shvatanja vremena i prostora, zajedno sa onima o samostalno postojećim česticama, apstrahovana kao forme razvijene iz dubljeg reda. Ova uobičajena shvatanja se, u stvari, pojavljuju u eksplicitnom (otkrivenom) redu, koji je opšte prihvaćena forma sadržama ukupno u svim implicitnim redovima (Bohm, 1980).
Ideja implicitnog i eksplicitnog reda potencira prvenstvo strukture i procesa nad individualnim objektima. U ovom pristupu kvantne čestice i ostali objekti imaju samo limitirani nivo stabilnosti i autonomnosti. Bom veruje da je bizarno ponašanje kvantnih čestica provocirano nevidljivim silama, dok bi prostor i vreme mogli proisteći iz čak dubljeg nivoa objektivne realnosti.
Po rečima F. Dejvida Pita (F. David Peat), Bom smatra da je ono što mi dožiljavamo kao realnost, površinski fenomen, eksplicitne forme koje su se privremeno otkrile iz skrivenog, implicitnog reda (Bohm, 1980). Dakle, implicitni red je podloga, nevidljivi sloj iz koga se realnost pojavljuje.
Kada se ova teorija analizira iz ugla kreativnog pojedinca, neodoljivo se nameće ideja o kontrolisanju pomenutih nevidljivih sila odgovornih za bizarno ponašanje subatomskih čestica.Kreativnost u svojoj suštini predstavlja invenciju, proizvodnju nečeg potpuno novog, a u slučaju vizuelnih umetnosti, nečega do sada neviđenog, uzbudljivog, inspirativnog i nadahnjujućeg. Najreprezentativniji primeri vrhunske kreativnosti kroz istoriju čovečanstva su primeri raskidanja sa uobičajenim, rušenja postojećih pravila i kreiranje novih realnosti.Kao da je neka nevidljiva sila uticala na uobičajeni red stvari, ostavljajući za sobom izmenjenu objektivnu realnost u kojoj živimo. Međutim, takođe se nameće i osećaj da je sve što vidimo i osećamo, duboko povezano u nevidljivu strukturu mreže koja drži kompletnu realnost kakvu svakodnevno percipiramo. Potreba svakog vizuelnog umetnika, da bi osetio dublje razumevanje sveta oko sebe, pojava i događaja, je da vizuelizuje tu mrežu, interakcije između implicitnog i eksplicitnog reda, u cilju kontrolisanja nevidljivih sila, pokušavajući da na taj način izvrši dublji uticaj na svet oko sebe. Ovladavanje ovim silama je ultimativni cilj svakog umetnika. Inspiracija i kreativni nagon su pojave koje je nemoguće staviti u realne okvire, ali je sigurno da postoji neka sila koja ih u nekima od nas pokreće.
Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da inspiracija, nagon, kao i sam čin kreacije nisu pojave na koje mogu apsolutno da utičem, ali ono što svesno mogu da uradim je da maksimalno pripremim ”teren”, napravim strukturu ponašanja i aktivnosti, da do tih pojava uopšte dođe. Međutim, većina projekata na kojima sam radio, a koji su dostigli visok kreativni standard, bili su posledica nekontrolisanih okolnosti u kojima sam, u stvari, u datom trenutku kreativno odreagovao na pravi način.Nešto nalik na surfera, koji inspirisan velikim talasom, uđe u zonu koncentracije i zajaše ga u idealnom deliću sekunde. Posle toga, jahanje na talasu je kombinacija veštine i uživanja, znanja i adrenalina.
Jedan od osnovnih procesa pri kreairanju nečeg novog je rastavljanje postojećeg na proste činioce. Pre tog rastavljanja nužno je detaljno upoznavanje sa sastavljenim. Neophodna su saznanja koja će nam omogućiti bolje razumevanje suštine tematike i materijala, da bi mogli da ga dekonstruišemo i napravimo nešto novo.V eoma je teško sagraditi novu kvalitetniju viziju nečega, ukoliko nismo dobro upoznati sa prethodnom.Pravila moraju da se savladaju da bi se rušila. Ako realnost u kojoj živimo posmatramo kao otelotvorenje teorije u kojoj ona počiva na nevidljivom, implicitnom redu, onda bi bazični vizuelni činioci te realnosti mogli biti fraktali.

FRAKTALI

Reč fraktal je prvi put upotrebio francusko-američki naučnik Benoa Mandelbrot (Benoit Mandelbrot) 1979.godine, a osnova reči dolazi od latinskog fractus – slomljen, izlomljen na delove. Fraktali su samoslični beskrajni paterni. To su geometrijski objekti čija je fraktalna dimenzija veća od njihove topološke dimenzije. Drugim rečima, fraktali su objekti koji daju jednak nivo nivo detalja nezavisno od rezolucije koju koristimo. Dakle, fraktale je moguće uvećavati beskonačno mnogo, a da se pri svakom sledećem uvećanju vide neki detalji koji pre uvećanja nisu bili vidljivi, i da količina novih detalja bude uvek otprilike jednaka. Oni su, barem približno, samoslični (sastoje se od umanjenih verzija samih sebe), ali isuviše nepravilni da bi se opisali jednostavnom geometrijom. Tako npr. dužina nije fraktal, iako je samoslična (sastoji se od beskonačno mnogo dužina, a sve su dužine slične). Laički rečeno, ono su ”načičkani” do u beskonačnost.
Kao jedan od najjednostavnijih i najpoznatijih primera navešću Kohovu krivulju (slika 1), koja je bila jedna od prvih fraktalnih krivulja koje su objašnjene i opisane još 1904.godine u tekstu Na kontinuiranoj krivulji bez tangenti, konstruisanoj elementarnom geometrijom (Sur une courbe continue sans tangente, obtenue par une construction géométrique élémentaire) koji je napisao švedski naučnik Helge Von Koh (Helge Von Coch). Posle velikog broja ponavljanja možemo videti da dužina Kohove krivulje teži ka beskonačnosti kada broj ponavljanja teži ka beskonačnosti. Ali, cela ta dužina je i dalje na istoj površini, samo je ”zgužvana”.Stepen te ”zgužvanosti” možemo videti iz fraktalne dimenzije. Drugim rečima, ona nam daje uvid u to u kojoj meri neki fraktal zauzima ravninu.

 

(slika 1)
Postoje razni načini klasifikacije fraktala.Jedan od načina je svrstavanje po nivou samosličnosti.Potpuno samoslični fraktali su oni koji sadrže kopije sebe koje su slične celom fraktalu. Primeri su svi geometrijski fraktali, npr. Kohova krivulja, trougao Sierpinskog, Hilbertova krivulja, Kantorov skup, itd. Ako fraktal sadrži male kopije sebe koje nisu slične celom fraktalu, nego se pojavljuju u iskrivljenom obliku, govorimo o kvazi samosličnom fraktalu (Mandelbrotov i Julijin skup i sl.). Moguće je i da fraktal ne sadrži kopije samog sebe, ali da neke njegove osobine (npr. fraktalna dimenzija) ostaju iste pri različitim merilima.U tom slučaju govorimo o statističkoj samosličnosti, a tipičan je primer Perlinov šum.
Fraktale je moguće klasifikovati i po načinu njihovog nastanka. Sastavi iteriranih funkcija nastaju kopiranjem homotetijom, rotiranjem i/ili translatiranjem kopije ili mogućim zamenjivanjem nekog elementa kopijom. Fraktali definisani rekurzivnim relacijama određeni su rekurzivnom matematičkom formulom koja određuje pripada li određena tačka prostora (npr. kompleksne ravnine) skupu ili ne. Slučajni fraktali nastaju crtanjem grafova nekih stohastičnih procesa, npr. Braunovog kretanja. Zanimljivo je da i prva i druga podela daje isti rezultat – sastavi iteriranih funkcija daju potpuno samoslične fraktale, fraktali definisani rekurzivnim relacijama su kvazi samoslični, a slučajni su fraktali su samo statistički samoslični. Zbog jednostavnosti, za te ću tri grupe koristiti nazive geometrijski, algebarski i stohastični fraktali.


(Slika 2)
Najjednostavniji primer primene fraktala u kompjuterskoj grafici je stvaranje terena, posebno planina (slika 2). Planina se kreira tako da se horizontalno položenom trouglu svaki vrh povisi ili snizi za slučajno odabranu vrednost. Tako dobijenom trouglu spoje se sredine stranica tako da se dobiju četiri nova trougla. Srednjem od njih (omeđenom trima dužinama koje spajaju sredine stranica prvobitnog trougla) povisimo ili snizimo vrhove kao u početnom trouglu, ali koristimo dvostruko manje vrednosti. Postupak sada ponovimo za sva četiri trougla. Planine se mogu praviti i na drugi način, pomoću Perlingovog šuma.
Fraktali se takođe koriste i u kompresiji podataka. Od manje važnih primena tu je predviđanje nekih stohastičkih procesa kao što su potresi; slaganje snopova optičkih vlakana, oponašanje rada neuronskih mreža za razvoj veštačke inteligencije itd. Za male uređaje ko što su mobiteli, proizvode se antene u obliku fraktala koje zbog toga mogu koristiti širok spektar frekvencija ne zauzimajući mnogo mesta. Uzorak za vojnu kamuflažnu odeću koristi fraktalnu strukturu koja se nigde ne ponavlja pa se zbog toga mnogo teže primećuje u prirodi, gde ništa nije matematički pravilno. Provode se istraživanja za lečenje aritmije srca, gde srce kuca u haotičnom režimu. Spoljnom stimulacijom srca pokušava se postići prelaz u pravilan režim. Na kraju, neke su fraktalne strukture izrazito lepe pa se prezentuju kao umetnička dela, koriste se kao ilustracije ili integralni delovi grafičkog dizajna.
Mogućnost primene fraktala leži u činjenici su mnogi od njih slični prirodnim pojavama. Često se kao primer spominje posebna vrsta brokolija, kao i paprat. Med se kristališe u fraktalne oblike, a drveće je, kao i paprat, po svojoj prirodi fraktalnih svojstava (stablo se grana na grane koje se granaju na grančice…). Zapravo, na neki je način gotovo ceo svet sastavnjen od fraktalnih oblika. Mandelbrot je koristio primer obale mora kao fraktal – uvale liče na zalive, rtovi liče na poluostrva… Kad bismo se malo približili, svaka bi stena ličila na poluostrvo. Veće približavanje otkriva izbočine u steni koje takođe podsećaju na poluostrva. U tim izbočinama postoje sitne udubine koje imaju isti oblik kao i zalivi. Takav se postupak može nastaviti sve do molekularnih razmera. Mnogo je delova ljudskog tela, u stvari, fraktalne stukture. Očigledan primer je sastav krvnih sudova (slika 3), koje u principu imaju istu strukturu kao i drveće (slika 4). Primera iz prirode ima bezbroj.

 
(Slika 3)

)
(Slika 4)

GRAFIČKI DIZAJN

Grafički dizajn je disciplina dizajna koja se bavi praksom kombinovanja teksta i slike u cilju ostvarivanja željene informacije.
Termin ”grafički dizajn” prvi je u upotrebu uveo američki dizajner Vilijam Entoni Dvigins (William Anthony Dwiggins) 1922. godine. Među ostalim terminima koji se koriste u odnosu na ovu disciplinu i profesiju su ”vizuelna komunikacija, a ređe ”komercijalna” umetnost. Prema američkom grafičkom dizajneru Polu Rendu (Paul Rand), jednom od najuticajnijih dizajnera svih vremena, dizajn je ”jedno od zanimanja u kome je najteže izdvojiti se”. To je profesija u kojoj je dizajner u potpunosti podređen svom zadatku da u ime klijenta vrši vizuelnu komunikaciju. Međutim, ukoliko je uspešan, on ima neverovatnu privilegiju da iz korena menja svest, a samim tim i kvalitativno utiče na živote hiljada ljudi u svojoj ciljanoj publici. To je struka u kojoj je frekvencija posla toliko velika da je, pogotovo sa kompjuterskom revolucijom, moguće napraviti po nekoliko gotovih projekata dnevno.
Od dobrog grafičkog dizajnera se očekuje da na svakom projektu pokuša da isproducira nešto do sada neviđeno, nešto dovoljno intrigantno, inspirativno i nadahnuto, i da na taj način isprovocira ciljanu publiku na akciju.
Grafički dizajn kao disciplina podrazumeva upotrebu svih raspoloživih vizuelnih sredstava od kompletnog spektra boja, osnovnih formi i oblika, tipografije i fotografije do ilustracije, koja inventivnim kombinovanjem tih sredstava pokušava da ostvari ubedljivu vizuelnu komunikaciju.
Uobičajeni poslovi grafičkog dizajnera su vizuelni identitet, koji podrazumeva dizajn znakova, simbola i logotipa kao i svih pratećih komunikacijskih elemenata, dizajn plakata, pozivnica, oglasa, dizajn časopisa, knjiga, magazina, godišnjih izveštaja, kataloga i brošura.
U suštini svakog kreativnog napora jednog grafičkog dizajnera leži uzvišena umetnička želja za vršenjem uticaja u cilju promene svesti onoga kome je vizuelna komunikacija namenjena.Kreativnih metoda ima bezbroj, praktično koliko ima i dizajnera.Svako je kreator svoje posebnosti, svog specifičnog stila i izraza.Zadatak dizajnera je da drži svoj kreativni nagon pod kontrolom i u službi ukupne komunikacije.U suprotnom, napor se iz primenjene umetnosti preliva u čistu, sebi dovoljnu, umetnost.
Međutim, koliko je ovo opasno područje, toliko je i plodonosno, tako da najbolji dizajneri često koketiraju sa umetnošću, vešto prelazeći ovu nevidljivu barijeru.To je, naravno, lakše izvodljivo na projektima za kulturne institucije, pozorišta, muzeje i galerije, nego na projektima za robu masovne potrošnje, hranu, pića, benzin, automobilske servise, banke, osiguravajuća društva ili avio-kompanije.
Odavno je poznato da se u svim kreativnim disciplinama potižu dugoročno bolji rezultati ukoliko se povremeno menjaju discipline na određeno vreme, pa se kreativna, konceptualna i stručno-tehnička iskustva koriste sa novim osveženim elanom. Takođe, nije strano da se umetničke discipline međusobno kreativno inspirišu i nadopunjuju. Veoma konkretan primer je iz polovine HH veka, kada je pojava pop i op arta inspirisala čitavu generaciju grafičkih dizajnera, koji su u tim pravcima likovne umetnosti videli realizaciju svojih komunikacijskih ideja.

FRAKTALNI SISTEMI U GRAFIČKOM DIZAJNU

Kao što sam prethodno napomenuo, kreiranje nečeg potpuno novog podrazumeva rastavljanje već postojećeg na proste sastavne činioce, a od inventivnosti njihovog novog komponovanja zavisi uspešnost nove kreacije.
Teorijom implicitnog reda i saznanjem o fraktalnim sistemima, otvara se potpuno nova percepcija kreativnih napora grafičkih dizajnera kroz istoriju do danas.
Osnova svakog dobrog dizajnerskog rada je uspešno narušavanje ustaljenog i uobičajenog poretka stvari. Ako upotrebimo vizuelnu analogiju da je implicitni red, mapirana podstruktura naše realnosti, onda je kreativni napor ona nevidljiva sila koja je odgovorna za nepredvidivo ponašanje čestica na subatomskom nivou, dok su nove kombinacije prostih činilaca, izazvane tim istim kreativnim naporom, u stvari, fraktalni sistemi u grafičkom dizajnu.

OP-ART (Optička umetnost)

Kada govorimo o fraktalnim sistemima, nedvosmisleno se nameće geometrijska apstrakcija kao oblik koji najbolje ilustruje i vizuelno definiše fenomen fraktala. Osnovni geometrijski oblici, poput kruga, kvadrata i trougla, pružaju beskonačan potencijal opcija za inerpretaciju najrazličitijih grafičkih i komunikacijskih ideja. Kao i obično kroz istoriju, dizajn je išao korak posle umetnosti, pozajmljujući eksperimentalna iskustva najodvažnijih umetnika, stavljajući ih u kontekst svojih komercijalnih projekata.Naravno, ponekad se dešavalo upravo suprotno, kao u slučaju pop-arta, kada su umetnici pozamljivali od dizajnera, stavljajući njihove komercijalne projekte u kontekst čiste umetnosti.
Op-art (skraćeno iz engleskog Optical Art – ”optička umetnost“) jeste pravac u istoriji slikarstva i umetnosti i pravac u razvoju savremene umetnosti koji je nastao i razvijao se krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka. Naziv je prvi put upotrebljen 23. oktobra 1964. godine u nepotpisanom članku objavljenom u Tajmu (Time magazine).Autori dela optičke umetnosti koriste poznavanje geometrije, fiziologije oka i optike. Trude se da pomoću crno-belih geometrijskih obrazaca, rastera, uzajamno se prekrivajućih linijskih i plošnih formi, dosegnu optičke iluzije i utisak pokreta ili nestabilnosti u svojim delima. U svim umetnostima koje su se javile tokom duge istorije, pa čak i u primitivno doba, prisutna je neka vrsta optičke varke, u nekom smislu, a novost u njenoj primeni u optičkoj umetnosti jeste u tome što ona koristi optičku varku u svim mogućim pravcima. Optička umetnost za svoje iluzije uzima mogućnosti svetla i pokreta i one gube svoje kvalitete kada se reprodukuju fotografskim sredstvima, jer se tu koriste osobenosti oka koje su najmanje slične kameri. Op-art se dovodi u vezu sa psihološkim istraživanjima odnosa oka i uma, kao i prirode samog opažaja.
Poreklo optičke umetnosti možemo potražiti kod Pita Mondrijana (Piet Mondrian), ili pak Robera Delonea (Ronert Delaunay), pa čak i kod Salvadora Dalija (Salvador Dali), u čijim slikama su se oblici i likovi menjali iz jednih u druge. Međutim, za današnji razvoj optičke umetnosti možemo u prvom redu zahvaliti mađarskom umetniku koji je živeo u Parizu, Viktoru Vazareliju (Victor Vasarely), koji se pojavljuje i kao teoretičar i najinventivniji praktičar ovoga pravca. Većina njegovih slika je u crno-beloj izvedbi, u kojoj se pravilnosti narušavaju izvijanjem linija, stvarajući kvadratne forme koje podsećaju na šahovske table i koje u toku pokreta posmatrača i njegovom menjanju položaja u toku percepcije slike izazivaju utiske pokreta, dinamike jedne vrste talasanja, rastezanja i skupljanja. Op umetnost suočava posmatrača sa delom na novi način koji se zasniva na pokretu i uvodi dinamičnost koristeći očne varke koje će biti značajne i primenjivane i u budućnosti. Savremeni op art umetnici koriste boju, liniju i oblik kako bi stvorili treperave površine koje kod posmatrača stvaraju doživljaj kretanja.


(Slika 5)
Smatra se da je početak op-arta još 1937. godine, kada je Viktor Vazareli, napravio svoju čuvenu sliku Zebra (slika 5). Slika predstavlja likovno pojednostavljene forme skoro do ekstrema prepoznatljivosti, koje na čist, gotovo geometrijski način definišu oblik zebre sa samo crnom bojom na beloj pozadini. Inovativnost ovakvog tretmana sastoji se u odustajanju i odbacivanju uobičajenih likovnih metoda prezentacije ove životinje, maksimalnim smanjivanjem vizuelnih elemenata svedenih na jednostavno stilizovana grafička polja.
Vazareli se nije tu zaustavio, naprotiv, nastavio je da istražuje, zalazeći duboko u geometrijsku apstrakciju, eksperimentišući sa bazičnim likovnim elementima poput kruga, kvadrata i trougla, stvarajući na taj način nove i nove fraktalne sisteme.
U svom radu Riu-Kiu-C (slika 6) iz 1960. godine, Vazareli koristi bazične oblike, dodajući im crno-bele trake, pojačavajući na taj način optičku iluziju kretanja, tako specifičnu za ovaj pravac likovne umetnosti.U svom kasnijem radu, Vazareli se okreće upotrebi boja i novih optičkih tehnologija koje su mu omogućile još smelije eksperimente.

     
(Slika 6)                                     (Slika 7)
Negov rad Vega 200 (slika 7) iz 1968. godine predstavlja futurističku estetiku čitave jedne epohe, koja se prirodno reflektovala i na estetiku svakodnevice, dizajn nameštaja, odeće, upotrebnih predmeta i prevoznih sredstava.
Veoma bitan predstavnik op-art pravca, koji je u svom radu uspevao da premosti jaz između umetnosti i dizajna, bio je Jozef Albers (Josef Albers), nemačko-američki slikar, grafičar, dizajner i pedagog umetnosti. Od 1920. do 1923. godine bio je đak na obrazovnoj instituciji Bauhaus u Vajmaru gde je zatim radio kao rukovodilac staklarske radionice, nastavnik za dizajniranje tapeta i nameštaja kao i rukovodilac kursa. U svom ranom stvaralaštvu interesovao se za skiciranje upotrebnih predmeta (za nameštaj ) i tipografiju. Posle 1925. godine nastale su njegove slike na staklu sa ornamentima u obliku geometrijskih traka pod uticajem grupe De Stijl (De Stijl).Nakon zatvaranja Bauhausa od strane nacionalsocijalista godine 1933. Albers je imenovan za predavača na Blekmauntin koledžu u Ešvilu (Severna Karolina).Tamo je do 1949.godine rukovodio odeljenjem umetnosti pri čemu je u nastavu uveo izučavanje nauke o bojama. Njegovi učenici između ostalih bili su V. de Kuning (Willem de Kooning) ,R. Madervel (Robert Motherwell) i R. Raušenberg (Robert Rauchenberg).
U SAD Albers je usavršio svoj novi apstraktni stil pri čemu se pre svega bavio naizmeničnim dejstvom boja koje je on od 1948. godine u obliku kvadrata stavljao jednu pored druge u nebrojeno mnogo varijacija nazvanih Odavanje poštovanja kvadratu (slika 8). Serijom ovih slika, Albers je, tretirajući osnovni geometrijski oblik kvadrata kao fraktalni niz, samo jednim minimalnim gestom decentriranja, kako celokupnog niza tako i kompletne kompozicije, uspevao da udahne autonomnost ovom jednostavno komplikovanom umetničkom delu.


(Slika 8)

Takođe, veoma važna predstavnica op-arta je engleska umetnica Bridžit Rajli (Bridget Riley). Karijeru je počela kao ilustrator u poznatoj advertajzing agenciji Džej Volter Tompson (J Walter Thompson), ali kada je pogledala izložbu Džeksona Poloka (Jackson Pollock) u Vajtčapel galeriji u Londonu, njen fokus se potpuno okrenuo ka umetnosti. Njen rad Pokret u kvadratima (slika 9) iz 1961.godine, klasičan je primer op-arta, koji u sebi sadrži fraktalnu sekvencu koja može kao patern da se ponavlja u nedogled.Dakle jednim jednostavnim gestom, jednim poremećajem perfektno složenih crnih i belih polja dobio se utisak kretanja, a samim tim i života ovog remek dela. U svom radu iz 1971.godine, Zing 1 (slika 10), Rajli eksperimentiše sa kolorističnim tretmanom jednostavnih pravilno razmaknutih pruga, koje zbog ponavljajuće sekvence pažljivo odabranih boja, dobijaju željenu optičku iluziju događaja.U svojim kasnijim radovima, umetnica se bavi fraktalnim kombinacijama gde ponavljajući istu vizuelnu sekvencu, menjanjem kolororita pojedinih fraktala, dobija utisak animacije na statičnom platnu, kao na primeru slike Nataraja (slika 11) iz 1993. godine.

  
(Slika 9)                              (Slika 10)


(Slika 11)

OP-ART (Optička umetnost) u grafičkom dizajnu

Iskustvo umetničke prakse op-arta nije moglo proći neopaženo od strane grafičkih dizajnera, kojima je poigravanje sa simbolikom osnovnih likovnih elemenata, oblika i formi u opisu svakodnevnog radnog mesta.Od samog početka op-arta dizajneri su tražili i koristili svaku priliku da primene ovu grafički veoma intenzivnu umetničku praksu na svoje svakodnevne komercijalne projekte.Primera ima bezbroj, upravo zbog komunikacijske snage, narativnosti i sugestivnosti kontrastnih oblika, koji, pogotovo ako su primenjeni na velikim površinama kao što su bilbordi, imaju nepogrešivu moć skretanja pažnje.
S obzirom da ovakvih komercijalnih primera ima previše koji su često preagresivni i estetki vulgarni, pozabaviću se sofisticiranim primerima iz našeg neposrednog okruženja. Naime, krajem 60-ih i 70-ih godina HH veka, veoma snažan uticaj op-arta primećen je na Zagrebačkoj dizajnerskoj sceni, gde su u ovom smislu dominirala dva autora: Ivan Picelj i Mihajlo Arsovski. Specifičnost njihovih radova baljirana je na repetitivnoj upotrebi osnovnih grafičkih elemenata, koji mogu biti oblici, ali i slova.Grafički tretman se sastojao u inventivnom pravljenju atraktivnih sekvenci, sa minimalnim tekstualni informacijama, diskretno raspoređenim na plakatu.Dakle, davali su primat likovnom delu komunikacije, ostavivši interpretaciju i razumevanje komunikacijske poruke za kasnije.Koristili su snažne fraktalne nizove da privuku pažnju posmatrača, a onda mu servirali tekstualnu poruku kojom bi on dešifrovao ikupnu komunikaciju.Njihovi plakati se smatraju remek-delima grafičkog dizajna ne samo na prostorima bivše Jugoslavije već i u svetu.Klasičan primer je plakat Mihajla Arsovskog iz 1972.godine za 7. zagrebačku izložbu jugoslovenske izložbe (slika 12), na kome je upotrebljen broj 7 u raznim tiopgrafskim ”težinama” i od ove kompozicije napravljen beskonačan fraktalni niz koji ima veliku snagu privlačnosti oka, pogotovo ako se plakatima oblepi neki veliki zid, dibija se uzbudljiv grafički patern. Drugi sjajan primer je plakat Ivana Picelja za izložbu Nove tendencije u Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu (slika 13), 1963. godine. Na plakatu su prikazani crni krugovi u pravilnoj repeticiji, ali sa malom intervencijom malih belih decentriranih krugova unutar njih, narativno sugerišući na taj način oči brojnih posmatrača raznovrsnih umetničkih dela na izložbi.Tipografija je tretirana decentno, opet iz drugog plana, prepuštajući ”glavnu ulogu” op-art kompoziciji.

       
(Slika 12)                                                          (Slika 13)

Fraktalni sistemi u komercijalnom dizajnu

Prethodno pomenuti primeri dizajnerske prakse sa upotrebom fraktalnih sistema producirani su analognom tehnikom, upotrebom ograničenih tehničkih mogućnosti i velike količine mukotrpnog manualnog rada.Razvojem savremenih tehnologija, demokratizacijom kompjutera i ubrzanim usavršavanjem kompjuterskih programa, digitalni dizajn fraktalnih nizova je danas pitanje nekoliko dugmića na tastaturi. Zbog lakoće izrade i upotrebe ovih nizova, došlo je i do vizuelnog zasićenja ovim paternima. Retki su primeri gde ovakva estetika ima smisla i idealno se uklapa u projekat, kao na primeru dizajna etikete i celokupnog brendinga za vino Fraktal. Ovakva estetika je takođe dobrodošla u tekstilnoj industriji, gde je grafički akcenat na likovnoj atraktivnosti najrazličitijih paterna.Upotreba ovako bogate estetike u savremenom grafičkom dizajnu se graniči sa kičem i retko gde ima logičnu primenu. Međutim, postoji i druga, sofisticirana estetika upotrebe fraktala, gde oni nisu maksimalizovani već u svojoj formi minimalizovani na osnovne grafičke elemente, pa recmo, fraktalnim nizom jednostavnih kocaka dobijamo ilustrativni narativ simbolike grozda na dizajnu etikete za vino Šarl le Šat. Maksimalno pojednostavljeni metod upotrebe fraktalnih nizova sastavljenih od raznobojnih trouglova izuzetno je popularan u novije vreme kao ilustrativni izraz uklopiv u najrazličitije estetske kategorije, pa umetnički direktori često koriste ilustratore koji koriste ovaj stil.

Komplikuj jednostavno

Tokom svoje karijere koja traje više od 30 godina, razvio sam svoj specifičan način kreativnog razmišljanja koji je ujedno postao i moja svakodnevna, kako kreativna tako i životna mantra.Parola Komplikuj jednostavno sadrži u sebi protivrečnost, ali kada se sagleda iz ugla kreacije, poručuje da se na što jednostavniji način pokuša iskomunicirati nešto veoma kompleksno. Dakle, osnovnim , bazičnim likovnim jezikom, upotrebom što manjeg broja likovnih elemenata, formi, slova, oblika i boja, i njihovim inventivnim kombinacijama, napraviti složen, uzbudljiv, inspirativan i nadanjujući likovni narativ koji svojim dešifrovanjem budi u posmatraču osećaj intelektualne identifikacije i prebacivanja svesti na potpuno novi nivo. Ukratko, osećaj novog, uzvišenog saznanja o sebi, svetu i životu.
Naravno, ovaj metod nisam osvestio na samom početku svoje karijere, ali me je kombinacija upornog rada, sticaja okolnosti i estetskog ukusa uvek vodila ka idejama i rešenjima koje sada mogu komotno da objedinim pod metod Komplikuj jednostavno.Naime, u osnovi svakog mog kreativnog napora bila je želja da predvidim reakciju posmatrača, želja da kod njega izazovem neku vrstu intelektualnog oduševljenja, ushićenja i zadovoljstva samim sobom.Tek kada sam fokus sa sebe prebacio na posmatrača, na njegovu reakciju, njegov unutrašnji svet, postao sam dobar dizajner i komunikator, do tada sam bio samo talentovani početnik željan dokazivanja.
Ako želim da napravim analogiju između svog rada i teorije implicitnog reda, mogu da kažem da je moja želja da jednim jednostavnim likovnim gestom kao nevidljivom silom unesem distorziju u objektivnu realnost, kreirajući na taj način novu percepciju te realnosti.Na tom putu se često služim oprobanim dizajnerskim metodama kreiranja nečeg novog i neviđenog, rastavljanjem već viđenog na proste činioce koje inventivnom kombinacijom pretvaram u novu vrednost.
Današnji dizajner, zbog pomenute visoke frekvencije svakodnevnog posla i različitih estetika klijenata, teško održava unificiran likovni stil.Međutim ima projekata u kojima je dobrodošao kreativni metod koji opravdava upotrebu fraktalnih sistema u grafičkom dizajnu. Evo par primera iz moje prakse:


(Slika 14)
Dizajn etikete za Kabinet pivo pod nazivom Vertigo (slika 14). Upotrebom jednostavnog likovnog gesta iz domena op-arta, kombinovanjem paterna repetitivnih crnih i belih dijagonalnih traka, koje su postavljene pod suprotnim uglom i centrirane u veći i manji pravougaonik, dobija se optička iluzija hipnotičke vrtoglavice koja je idealna ilustracija naziva piva Vertigo.
(slika 15) Dizajn plakata Tolerancija za međunarodnu putujuću illožbu.Ideja plakata je da izazove osećaj tolerancije raličitosti.Jednostavnim gestom narušavanja fraktalnog niza crnih trouglova koji su u osnovnoj kompoziciji svi isti i svi streme u istom pravcu, kao ilustracija totalitarizma i uniformisanosti. Da bi se dobio utisak raličitosti dovoljno je bilo neke od trouglova zarotirati i obojiti u raznorazne boje različite od crne.Tipografija je diskretna i u potpunosti prepušta ”glavnu vizuelnu ulogu” narušenom fraktalnom nizu.Bonus dodatak je upoterba decentnih simbola kojima je ispisana reč tolerancija znakovnim jezikom gluvonemih.

         
(Slika 15)                                                       (Slika 16)
Plakat za fudbasku utakmicu Srbija – Republika Irska (slika 16). Naručen od strane Fudbalskog saveza Republike Irske, kao deo tradicije plakata njihove reprezentacije, ovaj plakat je predstavljao veliki izazov s obzirom da je trebalo uklopiti dve krajnosti ljudske egzistencije, sport i dizajn, borbu i kreaciju, snagu i sofisticiranost. Kao najjednostavniji likovni gest učinila mi se upotreba nacionalnih zastava Srbije i Republike Irske, koje kada se preklope u suprprotnim rotacijama daju fraktalni patern simulacije fudbalskog terena, specifični karo uzorak, gde su pojedinačna slova tipografije korišćena kao igrači razbacani po terenu sa optičkim fokusom na slovo O, koje predstavlja belu fudbalsku loptu na zelenoj travi.
Plakat za Džez festival Skopje 2000 (slika 17). Upotrebom repetitivnog niza linija notnog sistema u negativu i narušavanjem ovog niza blagim centralnim rotiranjem jedne od linija, dobija se željeni efekat improvizacije toliko specifičan za džez muziku.Ovaj plakat u sebi sadrži suštinu kreativne mantre Komplikuj jednostavno, od jednostavnosti likovnog gesta, preko diskretne tipografije do minimalne upotrebe boja.

 

 

 

 

 

 

(Slika 17)

ZAKLjUČAK

Teorija implicitnog reda kao pokušaj boljeg razumevanja poretka stvari sadrži u sebi premisu da je sve dublje povezano u podstrukturi naše objektivne realnosti.Fraktalni nizovi u svojoj komlikovanoj jednostavnosti mogu biti osnova i gradivna materija te podstrukture.Moguće je povući analogiju izmeu ovih teorija i fenomena sa svakodnevnom kreativnom praksom.Grafički dizajn u svom temelju sadrži kombinovanje osnovnih likovnih formi iz kojih se sastoje baš i fraktalni nizovi, tako da je njihova povezanost i uzajamnost neraskidiva.Fraktalni sistemi su svoju prvu vizuelnu interpretaciju doživeli kroz op-art (optičku umetnost).Korišćenjem osnovnih likovnih elemenata i likovnim gestovima narušavanja postojećeg i uobičajenog poretka stvari kreativne prakse uspevaju da stvore nove vrednosti i nova, do sada neviđena i nedoživljena iskustva.Eksperimenti koji su vršeni sa fraktalnim sistemima u likovnoj umetnosti uspešno su iskorišćeni u komercijalnim projektima kroz disciplinu grafičkog dizajna.Međutim, većina tih primera je često preagresivna, vulgarna i banalna, baš zbog teško kontrolisane grafičke snage privlačnosti bazičnih geometrijski formi i optičkih iluzija koje dvodimenzionalnim predstavama daju odlike trodimenzionalnog, izgledaju kao da se oblici kreću. Naravno, postoje i izrazito sofisticirani primeri upotrebe fraktalnih sistema u grafičkom dizajnu kao što su radovi zagrebačkih dizajnera iz 60-ih i 70-ih godina HH veka, Ivana Picelja i Mihajla Arsovskog. Savremene tehnologije su donele produbljivanje vizuelnog istraživanja fraktalnih nizova, ali je to dvosmerna ulica u kojoj je lako upasti u zamku kiča ukoliko upotreba kompleksnih fraktalnih sistema nije neposredno vezana za temu projekta.Lakši i jednostavniji izbor su prosti fraktalni sistemi, decentni i nenametljivi, kreirani od maksimalno pojednostavljenih elemenata. Kao metod upotrebe fraktalnih sistema nameće se i kreativna mantra Komplikuj jednostavno uz pomoć koje je moguće stvoriti nove kreativne vrednosti, a samim tim i nova iskustva i doživljaje koji rezultiraju nadahnućem, inspiracijom i srećom, kao ultimativnim ciljem, menjajući na taj način ukupan poredak stvari, bar malo, na bolje.

LITERATURA
  • Bom, Dejvid (David Bohm). 1980. Celina i implicitni red (Wholeness and the Implicate Order, Velika Britanija: Routledge)
  • Von Koh, Helge (Helge Von Koch). 1904. Na kontinuiranoj krivulji bez tangenti, konstruisanoj elementarnom geometrijom (Sur une courbe continue sans tangente, obtenue par une construction géométrique élémentaire, Švedska: Arkiv för Matematik. 1: 681–704)
  • Hembri, Rajan (Ryan Hembree). 2008. Kompletan grafički dizajn (Beograd: Don Vas)
  • Vikipedija (en.wikipedia.org)
Advertisements