Saša Radojčić, Dragan Bošković

NELINEARNO ČITANjE I HIPERTEKST

Prof. dr Saša Radojčić
Univerzitet umetnosti u Beogradu
Fakultet likovnih umetnosti

Prof. dr Dragan Bošković
Univerzitet u Kragujevcu, FILUM

Rezime: Osnovno pitanje u ovom ogledu odnosi se na čitanje hiperteksta, koje je jedan oblik nelinearnog čitanja. Uzorna dela podesna za nelinearno čitanje do sada su uglavnom ostvarivana kao tekst – Kortasarove (Cortázar) Školice, Pavićev Hazarski rečnik ili Nabokovljeva (Nabokov) Bleda vatra. Nedostatak nelinearnog čitanja teksta je u proizvoljnom i slučajnom kretanju kroz tekst. Čitanje hiperteksta je uvek nelinearno, zadato je hipervezama, a od pisca i čitaoca zahteva anticipiranje postupanja onog drugog. Iako hipertekst nije ništa drugo do tekst povezan sa drugim tekstovima, moguće je ustanoviti razlike u načinu funkcionisanja teksta i hiperteksta. Te razlike se zasnivaju na različitim karakteristikama medija.
Ključne reči: nelinearno čitanje, hipertekst, tekst, hiperveza, knjiga, mreža, medij.

Svet je knjiga
Sv. Bonaventura

Svet je biblioteka
Borhes

Metaforičko povezivanje sveta i knjige u navodu koji stoji na početku ovog ogleda sugeriše najmanje dve ideje: prvu, da svet ima smisao koji je moguće razumeti, onako kao što razumemo knjigu koju čitamo, i drugu, da taj svet ima svoga tvorca kao što knjiga ima svoga pisca. Borhesova formulacija je proširena i sekularizovana verzija tih ideja. Kod njega postoji još jedna identifikacija u istom simboličkom toku: biblioteka je lavirint. Lavirint može imati samo jedan izlaz, jedno rešenje (unikurzivni) ili više ravnopravnih izlaza, više rešenja (multikurzivni). Knjige se čitaju, bile to one u biblioteci, bilo knjiga-svet. Ovaj ogled za temu ima čitanje, i to ono nalik prolaženju kroz multikurzivni lavirint.

Ono što uobičajeno čitamo su različiti tekstovi. Ovde ću uglavnom ograničiti svoja razmatranja na književne tekstove. Njih najčešće čitamo od početka do kraja, kontinuirano i u jednom smeru, sa očekivanjem da dođemo do njihovog celovitog smisla. Ukoliko taj, uobičajeni način čitanja, nazovemo linearnim, onda bi za nelinearno čitanje bilo karakteristično upravo suprotno od toga, naime, višesmerno, diskontinuirano i nehijerarhizovano prolaženje kroz tekst. Takvo čitanje nesumnjivo usložnjava i obogaćuje pročitani smisao, što je dobrodošlo kao efekat koji proširuje čitaočevo iskustvo, ali na drugoj strani može da oslabi ili da potpuno ukine predstavu o celini teksta i njegovom načelu organizacije. Jer, čitanje je aktivnost u vremenu, proces čija celovitost zavisi od sintetičkih sposobnosti čitaočeve memorije, koje se pouzdanije ostvaruju linearnim čitanjem teksta.

Kada se u nekoj diskusiji o književnosti upotrebi izraz „nelinearno čitanje“, verovatno će prve asocijacije iskusnih čitalaca ići prema romanima Hulia Kortasara Školice, Milorada Pavića Hazarski rečnik ili Vladimira Nabokova Bleda vatra. Preovlađujuće mišljenje kritike je da struktura tih romana, odbijajući da se zatvori u celinu podređenu samo jednom dozvoljenom redosledu tekstualnih fragmenata, podstiče i podržava nelinearni način čitanja. To je svakako bila i intencija pisaca. O tome svedoči Pavićeva izjava:

Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu.[1]

Želeo bih da donekle problematizujem to shvatanje. Jedna od osnovnih teza u ovom ogledu je da fragmentarizovana forma i odsustvo hijerarhije među fragmentima teksta nisu dovoljni da obezbede njegovo nelinearno čitanje, odnosno da činjenica da je određeni tekst ponuđen čitaocu u mediju knjige, implikuje samo ograničene mogućnosti otklona od linearnog čitanja. Na to se nadovezuje druga teza, po kojoj se mogućnosti nelinearnog čitanja potpunije ostvaruju sa promenom medija: iz teksta organizovanog u knjigu, u mrežno organizovani hipertekst.[2]  Time se težište problema pomera na ravan medijske prezentacije, čiji oblik utiče na način čitanja. Hipertekst se, parafraziraću jedno poznato određenje, može shvatiti kao tekst u doba svog virtuelnog predstavljanja u mediju računarskih mreža. Ili, veoma pojednostavljeno: hipertekst je tekst koji sadrži hiperveze. To je najuočljivija, ali ne i jedina razlika između teksta i hiperteksta.

Zanimljiva je razlika u načinu njihovog postojanja. Neki tekst, na primer tekst nekog Šekspirovog (Shakespeare) soneta, može da bude odštampan u različitim izdanjima, može da bude prepisivan u beležnice ili uklesan u kamenu ploču – i bez obzira na mnogostrukost materijalnih pojava, on će ostati jedinstven. To je zato što je tekst idealni predmet čija medijska prezentacija dopušta postojanje neograničeno mnogo instanci materijalnog karaktera. Isti sonet u isto vreme može da čita, iz svojih knjiga ili beležnica, neograničeno mnogo čitalaca na različitim mestima. Isti sonet, kada se pretvori u hipertekst, takođe može da čita neograničeno mnogo čitalaca na različitim mestima, ali ono što oni čitaju sa svojih ekrana je isti virtuelni predmet, čija jedina materijalna instanca je niz digitalnih podataka snimljen na nekom čvoru globalne mreže. Za razliku od teksta, medijska prezentacija hiperteksta ne zahteva multiplikovanje materijalnih predmeta kao nosilaca, nego da uređaj koji dekodira digitalno zapisane podatke bude povezan sa globalnom mrežom. Materijalne instance teksta se mogu locirati, i njihovo mesto je jedinstveno za svaku instancu ponaosob (da je tako, potvrdiće svaki bibliotekar koji po signaturi zna gde se nalazi određena knjiga), dok digitalni zapis hiperteksta može da bude bilo gde na mreži, i topološko pitanje je za taj zapis nevažno.

Trivijalno je istinito da će poglavlja romana-leksikona, kakav je Hazarski rečnik, u prevodu na neki strani jezik biti drugačije raspoređena, jer je nemoguće prevesti naslove poglavlja tako da i u izvornom i prevedenom tekstu ti naslovi počinju istim slovom. Identitet takvog romana je time doveden u pitanje; roman može imati, zavisno od jezika, različite početke, i različito će se završavati. Preuzimajući oblik leksikona, narativne niti postaju pokretne i zadaju i piscu i čitaocima težak zadatak. Pisac mora da omogući čitaocima da, bez obzira na redosled čitanja poglavlja, mogu da rekonstruišu narativno jezgro romana; a čitaoci moraju da budu spremni na to da će do ovog jezgra morati da dolaze zaobilaznim, ukrštenim, različitim putevima. Možda se kod takvog romana najbolje uočava istinitost radikalne hermeneutičke teze, da ne samo što uvek čitamo drugačije – već je uvek drugačije i ono što čitamo. Ali svaki put takvo delo možemo da čitamo i čisto linearno, unapred spremni da ga ne moramo razumeti onako kako ga razumeva neki drugi čitalac.

Takođe, samo po sebi se razume, da fragmentizovani tekst Školica ili Blede vatre čitalac može da čita proizvoljno odabranim redosledom. Ali on može na isti način da čita i poglavlja nekog dela sa znatno strožom formom, samo što će tada sintetičke sposobnosti njegove memorije biti na veoma teškom iskušenju, i možda i neće uspeti da tako nasumice čitanom delu daju jasan i povezan smisao.

Odatle već sledi nekoliko zaključaka: 1) Nelinearno čitanje je ostvarivo u mediju teksta, ali ne u celini svojih mogućnosti; 2) Ne postoji jednoznačna korelacija između strukture teksta i načina čitanja; 3) Fragmentarnost nekog teksta ne povlači za sobom nužnost njegovog nelinearnog čitanja.

Drugim rečima, tekst se može čitati nelinearno, ali ne mora. Hipertekst mora.

Poseban problem je u tome što još uvek ne postoji ni približno obimna i vredna književna produkcija u hipertekstu kao što je ona u tekstu. Iako tehnologija koja omogućuje hipertekst nije nova, pisci većinom još nisu ni svesni njegovog potencijala; o korišćenju da i ne govorimo. U stvari, mnogo toga još uvek odvraća čak i dobro upućene autore od pisanja hipertekstualne književnosti. Osnovni razlozi za to leže u nepripremljenosti aktera – pisaca, izdavača i čitalaca – da prihvate promenu medija, ali i shvatanja književnog dela. Kada to kažem, ne mislim samo na nivo poznavanja tehnoloških uslova medija i njihovog korišćenja, već i na nivo dugotrajnih konvencija i navika pisanja i čitanja, kojima je oblikovano naše shvatanje književnosti.

Pisanje i čitanje su gigantski rezultati čovekove moći apstrahovanja. U pisanju se fiksira živi tok jezičkog zbivanja, a u čitanju se iz fiksiranog oblika oživljava novi tok, više ili manje sličan onom izvornom. Fiksirani oblik, tekst, pri tome nije puki neutralni provodnik jezičkog zbivanja, već u određenoj meri utiče na njega i utoliko menja i smisao koji „provodi“. To se najbolje uočava u pesničkom tekstu, u kome na smisao utiču i finese materijalnog sastava teksta, na primer mesto preloma stiha ili znakovi interpunkcije. Nije semantički neutralno hoće li se mesto preloma stiha podudarati sa granicama logičkih, retoričkih ili ritmičkih celina, ili će, što je takođe moguće i legitimno u pesničkoj praksi, biti proizvoljno dato.

A to je samo jedno od pitanja sa kojima mora da izađe na kraj pesnik pišući pesmu kao tekst. Još veće zahteve postavlja pisanje pesme kao hipertekst: jer pored brige oko svih odnosa koji važe za tekst, potrebno je ispuniti zahteve internog i eksternog povezivanja karakterističnih za hipertekst. Nije reč samo o potencijalu za uključivanje različitih „spoljašnjih“ sadržaja. U tom slučaju bi između teksta i hiperteksta postojala razlika samo u stepenu, jer i tekst je u stanju da u sebe uključi „spoljašnje“, ikoničke sadržaje: fotografije, crteže, grafikone i sličan vizuelni materijal. Hipertekst povrh toga može da uključi i zvučnu građu i pokretne slike, animaciju ili video. Ali preimućstvo hiperteksta je najviše u tome što može da se povezuje sa drugim tekstovima.

Tačno je da i tekst može da se povezuje sa drugim tekstovima, eksplicitno (citat, parafraza) i implicitno (aluzija, analogija). Ali hipertekst sve to čini neposrednim, konkretnim, tekst na koji se aludira nije samo prizvan u čitaočevu memoriju, nego je zaista tu, i da bi došao do njega, čitalac treba samo da krene za odgovarajućom hipervezom. Međusobno povezivanje tekstova u hipertekst ostvaruje se na više načina.

Razmotrimo nekoliko karakterističnih primera.

Najjednostavniji je slučaj kada se hiperveze ostvaruju unutar jednog te istog hiperteksta, na primer kada se odnos između osnovnog teksta i njegovih fusnota kontroliše parovima veza i ciljeva (u žargonu takođe nazivanih „sidrima“). Korak dalje bilo bi međusobno povezivanje manjeg broja tekstova, na primer kada reč u nekom hipertekstu vodi direktno do drugog teksta, i to do tačno određenog mesta u njemu. Još složeniji je slučaj kada neki hipertekst sadrži i unutrašnje i spoljašnje veze, i to kako prema tekstovima, tako i prema netekstualnom materijalu. Broj veza ničim nije ograničen. Već danas postoje hipertekstovi kod kojih je svaka reč ujedno veza prema drugom sadržaju. Kao primer pomenuću grčki tekst Platonove Države koji je filološki obrađen i pretvoren u hipertekst u okviru Projekta Perseus Tafts univerziteta u SAD.[3] Svaka reč je ovde povezana sa odgovarajućim mestima iz nekoliko standardnih rečnika starogrčkog jezika, a tu su i komentari (sa sopstvenim hipervezama), engleski prevod i različite alatke za baratanje hipertekstom. U okviru ovog projekta je na isti način obrađeno više od 4.500 klasičnih tekstova na grčkom, latinskom i arapskom.

Uočene razlike između teksta i hiperteksta prikazaću u sledećih 11 stavova:

  1. tekst ne sadrži hiperveze, hipertekst ih sadrži;
  2. karakteristični medij teksta je knjiga, a hiperteksta mreža;
  3. tekst je obično kontinuiran, hipertekst je uvek diskontinuiran;
  4. tekst može da ima fragmentarnu strukturu, hipertekst je uvek ima;
  5. tekst postoji kao idealni predmet sa višestrukim materijalnim instancama, hipertekst je idealni predmet sa jedinstvenim virtuelnim zapisom;
  6. tekst je proizvod sekvencijalnog pisanja (mišljenja), hipertekst je proizvod asocijativnog pisanja (mišljenja);
  7. osnovni način čitanja teksta je linearan, a hipertekst ne dopušta linearno čitanje;
  8. tekst dopušta nelinearno čitanje, hipertekst ga zahteva;
  9. tekst može da uključi vizuelnu građu, a hipertekst vizuelnu, video i zvučnu građu;
  10. tekst može da uključi delove drugog teksta, a hipertekst može ne samo da uključi delove drugog teksta već i da se poveže sa drugim tekstom;
  11. tekst je fiksiran i konačan, a hipertekst, pod određenim uslovima, čitalac može da menja i dopunjuje.

Tokom Letnje umetničke škole 2017, na radionici „Tekst i hipertekst“, pored teorijske diskusije, radiće se na pretvaranju književnih tekstova u hipertekstualni oblik. Odabrano delo je knjiga pesama Dragana Boškovića The Clash! (Kulturni centar Novog Sada, 2016).

 

[1] Pavić, M. (b.g.) Početak i kraj romana, URL: http://khazars.com/biografija-milorad-pavic-2/pocetak-i-kraj-romana (07.06.2017).

[2] Ted Nelson (Nelson), koji je skovao pojam hipertekst, odredio ga je u delu Književne mašine (1987) kao „nesekvencijalno pisanje“; nav. prema: Landow, G. P. (2006) Hypertext 3.0: Critical theory and new media in an era of globalization. Baltimore: Johns Hopkins University Press, str. 2–3.

[3] URL: http://www.perseus.tufts.edu/hopper/ (07.06.2017).

Advertisements